O dostojanstvu…

Vozim jutros moj autić na relaciji kuća-samoposluga-kuća i upalim radio. Malo muzike, malo nešto pričuckaju, pa reklame…. Ništa čudno. Međutim, taman kad sam se zaustavila i htela da ugasim radio, čujem jednu reklamu i momentalno me prođe jeza. Reklama je za pohađanje škole za ličnog kupca (bukvalni prevod), odnosno „personal shopper“ kako izvorno glasi naziv ovog „zanimanja“. Personal shopper je osoba uglavnom zaposlena u nekom butiku ili robnoj kući, ali može biti i frilenser i angažovan od strane privatnih lica.

Kapiram, verovatno negde na dalekom i Divljem zapadu ovo zanimanje ima smisla zbog, već decenijama izražene i konstantno podržavane podele između bogatih i siromašnih, ali u ovim našim balkanskim brdima, gde smo do juče svi bili maltene jednaki, svaki čovek koji iole drži do dostojanstva,  trebalo bi da se zapita čemu sve ovo služi… Hej, treba da završiš kurs da budeš sertifikovan i kvalifikovan za odabir boja, materijala, dezena… da bi nekom „neznamkakodanazovem“ bio potrčko.

Naravno, PR i marketing stručnjaci, politički i nepolitički korektni će ovo da nalickaju i nacickaju kako je to super, huper, extra, fabulozan i vrh posao, kako će se ljudi sa ovom školom naći u samom vrhu svetskog Jet Seta, kako će upoznati slavne ljude, biti viđeni, cenjeni, plaćeni….  Ima ljudi koji vole ovakvu vrstu priznanja, vide u tome svoju priliku i ok… generalno, nemam ništa protiv nijednog posla koji je u skladu sa zakonom i moralom. No, da li je za ovo zanimanje potreban poseban sertifikat? Da li su potrebne neke posebne veštine osim veštine prodaje? Nemamo li mi zvaničnu srednju školu u kojoj se obrazuju trgovci? I ne uče li ta deca da je svaki dinar isti?

Pre mi ovo sve miriše na jednu veliku pareizmamicu. I dajte ljudi da obrazujemo (što znači isto što i edukujemo, ako slučajno neko nije znao) naučnike, umetnike, sportiste, lekare, inženjere, pa i trgovce, naravno, ali prave trgovce – dostojanstvene ljude na koje ćemo biti ponosni, a ne jadnike koji će za kolikugod crkavicu trpiti potencijalna maltretiranja i omalovažavanja.

Čak i kada se završi navedeni kurs (valjda se tako zove), verovatnoća jedan naš personal shopper bude lični kupac za neku npr. holivudsku zvezdu, jer, ako je ovakvo zanimanje negde i opravdano, onda je to tamo, jeste jedan prema milion, a da to radi u Srbiji….nešto sumnjam da će se tog leba najesti. Suviše je ovo mala livada. Može eventualno da dobije posao u malobrojnim franšizama markiranih, da dodam i preskupih, butika u jednom od tržnih centara u Beogradu, gde će, opet, ubeđena sam za ne tako pozamašnu sumu, trčkarati i ulagivati se personama gladnim tuđe poniznosti.

Ima ljudi koji poseduju prirodan dar,  koji savršeno umeju da kombinuju i svojim rukama stvari učine još lepšim nego što jesu i kojima za to nije potreban nikakav poseban kurs, nikakvi eksperti koji će ih za određenu količinu evrića uplaćenih u RSD po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, naučiti kakve se cipele slažu uz zelene oči. To čovek mora da ima u sebi. Oni savete i predloge objavljuju uglavnom na svojim internet stranicama ili su sami sebi reklama i osobe kojima su usluga i savet ovog tipa dobrodošli i neophodni veoma dobro umeju da ih prepoznaju i nađu. Dakle, kurs je nepotreban.

Na kraju želim da kažem da je ovo, kao i sve što pišem, moje lično mišljenje i stav, napisano pri čistoj svesti i još uvek zdravoj pameti i apsolutno dozvoljavam drugačija mišljenja, ali apelujem na mlade ljude da se ne bave mlaćenjem koječega kojekuda, već da zagreju stolicu, uče i postanu stvarno izuzetni ljudi (imamo mi i ovakvih primera dosta), iako im ova država trenutno ne pokazuje mnogo da za to ima svrhe. Neka se ne obaziru i budu uporni u stvaranju boljeg i dostojanstvenijeg sutra. Danas, kakvo god da je, ionako već prolazi.

Vasilisa Nikolajevna

Share Button

Leave A Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *