Na teško obradivom ličkom tlu uglavnom najbolje uspeva krompir, te je on tako najčešći prilog i neretko glavno jelo u ovim krajevima.

Kao detetu koje je, osim na vareniki, odraslo i na krumpjerima, veoma mi teško pada što se više nigde ne može naći pravi, dobar domaći krompir, već smo primorani da jedemo svakojake pomije, nešto što jedva liči na ono što smo nekada zvali krompir.

No, imala sam sreću da koji kilogram nabavim od komšinice i odmah iskoristila priliku da mojoj beogradskoj porodici dočaram ukus Like. Nisam se još usudila da im spremam gra’ i kupus, ali će i to jednom doći na red.

Prve su na redu

Ličke police

Pripremila sam:

Desetak krompira srednje veličine

Soli

Slaninu

Dobro sam oprala krompir, presekla ga na pola po dužini, u svaku polovinu dobro utrljala so, poredala na pleh koji sam prethodno obložila papirom za pečenje (čari moderne kuhinje) i tutnula u već zagrejanu rernu na 220 stepeni, na nekih 1/2 sata do 45 minuta. Kada sam primetila da se odozgo uhvaćena korica malo jače zažutila, na svaku polovinu sam stavila parčence slanine (koja se, takođe, sve ređe pronalazi u prodavnicama). Slaninu možete da stavljate i ne morate. U svakom slučaju, nastavite peći još petnaestak minuta. Vreme govorim odokativno jer krompir nije uvek isti. Neki se brže sprema, dok za neki treba više vremena. Ja sam, da bih bila sigurna, pre nego što sam servirala, bocnula najdeblju policu u najdeblji deo i uverila se da su gotove.

Uz vruće police servirajte slaninu, sir i neizostavno crni luk. Čak ako ga i ne volite, uz police morate bar malo da probate. Savršeno paše. Možete da dodate i kisele krastavčiće, a za piće je dobro, kao aperitiv domaća loza, a uz jelo neko fino stono crno vino.

Police su pečene, krompir je zamirisao celu kuću. Vrtimo ga vrućeg među dlanovima i prstima, huhćemo ustima, ali jedemo. Odlične su. Beograđanima se dopada, a ja sam odlutala. Otišla sam u Liku. Stojim kraj smederevca i mirišem police. I svi su moji tu. Baš svi. Stoje sa mnom i smeju se. Kao nekada.

Prijatno!