Da li ste nekada bili u situaciji da mislite kako sve konce držite u rukama, kako sve ide po planu, kako nema šanse da nešto krene po zlu, a onda, na kraju, bolno shvatite da ne samo da niste bili vođa parade, nego niste bili dostojni niti onog malog što jedva drži korak sa ostalima i udara činele na kraju svake strofe.

E, tako sam se ja osećala pre, tokom i nakon pokušaja pravljenja, naširoko i nadaleko, poznatih, a trenutno veoma popularnih francuskih makaronsa i s obzirom da sam na samom početku mojih početaka obećala sebi i vama da ću biti iskrena i autentična, te da će se ovde naći i neuspeli pokušaji, svečano i zvanično objavljujem

 

Kako nE praviti francuske macarons

 

Dakle, pričica o događaju od pre par dana, kada sam, u istom danu, sebe videla kao vrhunskog poslastičara i neopevanu budalu, ide otprilike ovako….

S vremena na vreme, a najčešće vikendom zimi, Dragi, Sunčica i ja odemo do hotela “Moskva” na kafu i kolače. Volim taj ugođaj, žamor ljudi pristiglih sa svih strana sveta, protkan kroz zvukove klavira iz kojih se, u talasima, mogu raspoznati melodije nekih poznatih i lepih pesama. Još ako imate sreću da sednete pored velikog prozora na uglu, imate pogled na Terazijsku česmu i sve šta se oko nje dešava. Ne volim mnogo ove nove instant kafiće i poslastičarnice. Retko koji ima dušu, a u poslednje vreme sve manje ima duše u bilo čemu. A hotel “Moskva” ima i dušu i eleganciju. I profesionalno osoblje. To da ne zaboravim.

I tako su meni makaronsi iz hotela “Moskva”, iako sam sama neprevaziđeni ljubitelj čokolade i nikada ništa na njeno mesto neće doći, bili inspiracija da obradujem svoje dete i napravim joj plave, zelene i žute kolačiće koje je toliko zavolela i koji su joj uvek sinonim za odlazak u grad.

Danima sam vrtila sajtove, Youtube kanale, čitala recepte, skidala pokrete, upoređivala, bavila se ozbiljnom studijom izrade makaronsa, ne bih li predvidela i eliminisala eventualne greške. Međutim, desilo se da sam, očigledno, određene greške napravila. Svesno ili nesvesno.

Sada ću najpre napisati recept po kojem sam pravila macarons i navešću mesta mogućih grešaka, a vas koji ovo čitate, koji ste već spremali ili tek planirate da pravite macarons, pozivam da podelite sa mnom svoje iskustvo – uspešno ili neuspešno, svoje slike, recepte i detaljna uputstva i savete. Jer, iako ne verujem da ću ih sama više ikada praviti, volela bih da neko ko bude jednom tražio recept kao što sam ja tražila, nađe i smernice gde ne treba, a gde treba ići. Ja ću se, definitivno, držati “Moskve”.

Voila!

Sastojci:

90 g belanaca (3 jajeta srednje veličine)

30 g šećera

110 g badema (ja sam kupila bademovo brašno – pretpostavljam, greška broj 1.)

200 g šećera u prahu

fil:

2 žumanceta

40 g šećera

50 ml mleka

100 g maslaca

 

Uputstvo:

Jedan dan ranije ostaviti jaja na sobnoj temperaturi – to sam uradila.

Pomešati samlevene bademe i šećer u prahu (po preporuci sam ih prosejala). Po nekim receptima je bilo potrebno najpre bademe blanširati u kipućoj vodi, zatim osušiti i samleti ih u blenderu do nivoa brašna. Nisam bila sigurna kako bi mi to ispalo i da li bi bademi bili dovoljno suvi i samleveni, a i vremenski sam bila ograničena, pa sam kupila bademovo brašno domaće proizvodnje, odmašćeno. Kada sam otvorila i kada sam sipala brašno u smesu od belanaca, ukapirala sam da je ono previše tamno i boja macaronsa nije bila onakva kakva je trebalo da bude. Bademi su, verovatno, mleveni zajedno sa ljuskom.

Umutiti belanca i šećer tako što se najpre mute belanca dok se ne napravi lagana penica, zatim se doda pola šećera, muti mikserom još oko minut, onda se doda ostatak šećera, ponovo malo muti, doda se boja (uglavnom predlažu da bude boja u prahu – ja sam dodala tečnu jer sam tu imala kod kuće i ne smatram da je ona bila problem) i muti se još oko minut. Možda sam belanca previše čvrsto umutila pa su zbog toga i macaronsi bili čvršći.

Kada se umute belanca, dodati bademe i šećer u prahu i sve to mešati špatulom. E tada sam se promovisala u stručnjaka. Meni je smesa toliko lepo izgledala da sam se već videla kako kucam: “Mešajte špatulom dok ne dobijete smesu koja liči na pastu. Ne brzo, ali energično.” Vrlo brzo mi se taj balon samodopadnosti izduvao. Sada mi u glavi odzvanja samo komentar Dragog: “Bubice, lep si malter zamesila! Hihihi! Ima i boju i ove sitne gromuljice peska…” To je bilo zbog bademovog brašna. Plava boja koja je bila tako divna u belancima, pretvorila se u malter sivu prilikom “makroniziranja” iliti mešanja špatulom.

Da ne govorim da sam zamesila tri takve smese, jer, Bože moj, Sunčica je htela plave, žute i zelene kolačiće, a ja nisam bila sigurna kako jednako podeliti jednu smesu, a učinilo mi se malo jedna tepsija, pa je Dragi, za kaznu, morao da trčkara do prodavnice po još šećera u prahu.

I krugove sam na papiru iscrtala kako bi šeširići svi bili približno isti – iskreno, ovo možda i nema potrebe da radite. Može da se proceni odokativno. To sam shvatila nakon prve tepsije, za koju sam, naravno, potpuno pogrešno, mislila da je smesa super, ali oblici možda neće biti savršeni, jer mi je pukla kesa u kojoj se nalazila smesa, a nastavak je bio preuzak, pa sam morala sve to poskidati i prebaciti u običnu kesu za zamrzavanje, koja se, u stvari, pokazala sasvim ok. Pokazalo se da, ipak, ni smesa nije bila dobra jer se prstenovi, koji se inače formiraju u prvih pet minuta pečenja, kod mojih makaronsa nisu pojavili ni do dan danas. Što se gustine same smese tiče, čini mi se da nije bila loša na prve dve tepsije, jer se lepo razlila i forimirala šeširiće. Nije bilo ni onih “repića” na vrhu. Poslednja tura makaronsa se nije razlivala i ostala je čvrsta, jer se smesa, čekajući u kesi red na pravljenje kolutića, poprilično zgusnula, pa su i ti makaronsi, ako tako uopšte možemo da ih nazovemo, ispali tvrđi.

Prema receptu, makaronse je potrebno ostaviti da odleže minimum sat vremena i onda se peku na oko 140 stepeni celzijusa (u zavisnosti od rerne) oko 12 do 15 minuta.

Kada se ohlade, makaronsi se spajaju kremom po želji, a kod mene je to tek posebna priča…O neuspehu pravljenja krema ne želim da pišem. Ovo već gledam kao na posledicu pada entuzijazma nakon propalih makaronsa. Tada je i Dragi prestao da me zafrkava.

Na posletku, kada je Sunčica došla iz vrtića i zagrizla prvi nazovi makarons, bilo mi je lakše, jer su za nju to ipak bili plavi, žuti i zeleni kolačići. Nije pravila pitanje oko prstenčića i savršene glazure koji se nisu napravili u prvih pet minuta pečenja. Ispostavilo se da su se dopali i ukućanima, a Dragi je, sav srećan i debljački, nastavio da me zafrkava.

Eto, probala sam, a sada je red na vama. Ja odoh da smažem još jedan kolačić, da što pre nestanu iz mog vidokruga!

Probajte!

 

i naravno, strašne slike…